Srpski jezik

           Vuk Karadžić o srpskim običajima i tradiciji

Život i običaji naroda srpskoga delo je Vuka Stefanovića Karadžića, srpskog lingvista, reformatora i sakupljača narodne književnosti i folklora. Ova knjiga upravo je to – skup zabeleški o narodnim običajima i verovanjima koje su se do njegova zabeležavanja prenosile samo usmenim putem. Ovako je Karadžić očuvao značajan dio folklora ovih prostora, koji pomažu da dobijemo uvid u život i kulturu naroda koji su ovde živeli i od kojih smo potekli. Zabeleške se ne tiču samo folklora Srba, nego i Hrvata, Dubrovčana, Turaka i ostalih naroda koje ovde žive.

Knjiga je objavljena u Beču 1867. godine u nakladi Karadžićeve udovice Ane, a o trošku naroda koji je davao priloge za ovu namenu. Delo se deli na devet poglavlja, od kojih je ovde zabeleženo dva. Poglavlja su:

I. Običaji o različnijem praznicima
II. Običaji o najznatnijim ljudskijem događajima
III. Vjerovanje stvari kojijeh nema
IV. Postanje gdekojijeh stvari
V. Junaci i konji njihovi
VI. Život
VII. Igre
VIII. Zakon ili vjera i
Dodatak

U ovoj analizi predstavićemo dva poglavlja: Običaje o praznicima i Verovanje u stvari kojih nema. U prvom delu opisani su svi praznici i običaji koji su se nekada slavili u srpskom narodu, a neki od njih slave se i danas, odnosno do danas su i poznati. Karadžić kod nekih običaja prikazuje razlike slavljenja ili obeležavanja dana u raznim krajevima zemlje i okolice. Ovi zapisi veoma su vredni jer su pokazatelj načina života naših predaka. U opise običaja često su ukomponisane i kratke priče o određenim ljudima, pa imamo stvaran prikaz jednog vremena, šta je od velike kulturološke i historijske važnosti.

Ništa manje važan nije ni drugi prikazani deo – onaj koji opisuje razne “stvari kojih nema”, odnosno bića koja spadaju u suvjerje. Zanimljivo je da je autor stavio baš ovakav naslov – i sam priznajući da ta bića nisu stvarna, a ipak, pišući o njima, govori kao da su nešto šta pripada stvarnom svetu. Čak pominje i neke ljude i priče koje se čine kao svedočanstva o postojanju takvih bića.

Iako ovaj dio govori o sujevjerju i on je važan, realni prikaz kulture i folklora. S druge strane, jasno vidimo koja je stvarna svrha ovakvog sujevjerja, ali i odakle potiču današnja. Priče o raznim spodobama, avetima i nadnaravnim bićima služile su da se prestraši neuki narod i nauči nekim osnovama ponašanja, higijene i slično, što im pomaže u preživljavanju. Na primer, u priči o Kugi vidimo upozorenje da bi ljudi trebali da peru posuđe svaki dan, ne ostavljajući ga preko noći kako Kuga ne bi došla i zatrovala ga. Jasno je da se ovime nastoji sprečiti razvitak bolesti na neopranim sudovima i posuđu koja može da pređe i na ljude.

Ovakvih primera ima mnogo i vrlo je zanimljivo čitati ih. Zato ove priče trebaju biti deo lektire svim mališanima koji će se tako upoznati sa svojom historijom i folklorom, nešto naučiti i pri tom se i lepo zabaviti!

Kratak sadržaj

Običaji o različnijem praznicima

Varin dan

Prvi dan u godini smatra se prvim danom meseca u kojem počine jesen, dakle 1. septembra, što je ujedno i prvi dan crkvene godine. Taj dan smatra se i Varinim danom. Dan pre toga dana običaj je uveče staviti u lonac ili kotao svaka vrsta žita ili variva te ih kuvati zajedno. To se naziva varicom ili varom. Uveče se ona ostavi kod vatre kako bi zavrela, pa se ujutru gleda s koje je strane navela. Sa te strane se te godine treba saditi žito jer će tamo najbolje da rodi.

Po varici može da se vidi i kakva će sledeća godina biti po urodu. Ako se po njenoj kori vide bregovi, znači da će godina da bude bogata, a ako se vide pukotine ili putevi, netko će da umre jer oni simbolizuju grobove. Varica se onda nosi na vodu, pa prosipa u nju, u zamenu za dobru sreću. Nakon toga prosipa se i po kući kako bi u njoj sve bilo rodno i plodno te po uljanicima kako bi se sve zlo oteralo “niz ulicu”. Ostatak varice jede se narednih nekoliko dana, kada deca već mogu da pevaju i pesme koje nagovješćuju Božić.

Oci, materice i mladijenci

Vreme od dve nedelje pred Božić naziva se materice, a nedelja pred Božić, naziva se oci. Uoči otaca ili samo ujutru prvog dana otaca, muška i ženska deca vežu se za noge, pa se “otkupljuju”. Daje im se para ili nekakav novac, ali i drugi darovi, pa se uveče ukućani časte jelom i pićem. Na jutro prvih dana materica, daruju se majke, odnosno žene s decom, pa ih se časti suhim voćem, jabukama i slično. Mladijenci je četvrti dan nakon Božića, odnosno 29. decembar i običaj je da se u rano jutro ovoga dana djeca u šali biju nekom grančicom kako bi se zlo isteralo iz njih, pa se ostatak dana deca međusobno igraju bijenja iz istog razloga.

Božić

Noć uoči Božića u kuću se unesu badnjaci i naloži vatra. Domaćica pobaca slamu po kući, a po njoj oraha. Ujutru jedno od ukućana donese vode koja se delomično prospe, a ostatak služi za kuvanje ručka. Nakon što se namiri stoka, ukućani ručaju. Pre jela, izmole se i izljube, pa domaćin pokupi sve sveće i stavi ih u žito. Nakon šta malo dogore, život se daje kokoškama da nose više jaja. Kada krenu s jelom, najpre se jede sir i pečenice, a negde i varenik, odnosno rakije. Običaj je da se na Božić ruča “s vreće”, odnosno, mesto čaršava se na stol prostre vreća. Stol i kuća se ne čiste naredna tri dana.

Prvi dan Božića ne ide se u tuđe kuće. Ide se u crkvu i to je prilika da se pomire svi koji su bili u zavadi. Posle ručka na Božić, običaj je pojahati svog konja, ako ga se ima. Sve do malog Božića valja svima koje sretnemo čestitati Božić.












                                               Prezentacija o Svetom Savi


https://drive.google.com/drive/folders/1UkmF_62iuPYgFARa8M0bRj6sNxbdBMfh